Skola

...Pismeni zadaci, testovi, raspravljanja, pomoc...
 
HomeHome  RegisterRegister  Log inLog in  

Share | 
 

 Ispovesti jedne lose ribe

View previous topic View next topic Go down 
AuthorMessage
BeWareOfMe
Clan
Clan


Posts : 61
Join date : 2009-12-11

PostSubject: Ispovesti jedne lose ribe   Fri Dec 11, 2009 6:46 pm

Jan Miler, učenica završnog razreda srednje škole, ubeđena je da joj je sudbina dodelila potpuno nezanimljiv život. Pored svoje najbolje drugarice, koja je i zvanično jedna od Najboljih Riba u Njujorku, i roditelja koji uvek zbunjuju njene simpatije (usmerene ka pravom mestu u pogrešno vreme), Jan sebe smatra „Lošom Ribom“. Krajnji rok za prijavljivanje na koledž ističe, a i domaći iz francuskog joj zadaje muke. A kad je reč o ljubavi, Janina sudbina je tragičnija od starogrčkih drama. Kad se romantična scena iz Šekspirovog komada u kojem glumi sa svojom simpatijom pretvori u poniženje, Jan oseća da je njena sudbina tužnija i od Julijine. Izgleda da ona nikako ne ume s momcima, za razliku od svoje najbolje prijateljice, Super Ribe, koja uvek zna šta treba da kaže i uradi da bi zavela starijeg, zgodnog, prefinjenog momka. Kad bi Jan samo mogla da igra glavne uloge u dramama koje sama režira!

Ali, uprkos osećanju da su sve sile univerzuma okrenute protiv nje, Jan će uskoro shvatiti da u životu i ljubavi nije uvek najvažnije biti Super Riba.

odlomak:


IspovestI
jedne loše rIbe
Melisa Kantor
Prevela
Aleksandra Čabraja

Benu
Naslov originala
Melissa Kantor
Confessions of a Not It Girl
Copyright © 00 by Melissa Kantor
Translation Copyright © 006 za srpsko izdanje, LAGUNA6

prvo poGlAvlje
Neki ljudi verovatno traće silno vreme pitajući se da li im je
suđeno da vode bajkovit i uzbudljiv život. Ja nisam jedna od
njih. Da bih odgovorila na ovo pitanje, dovoljno je da se setim
svog imena.
Kratki renesansni kviz
1. Za koga od navedenih umetnika nikada niste čuli?
(a) Mikelanđelo
(b) Leonardo da Vinči
(c) Jan Van Ajk
. Ime Jan Miler potiče od
(a) Mikelanđela
(b) Leonarda da Vinčija
(c) Jana Van Ajka
. Jan Van Ajk je:
(a) grad
(b) žena
(c) muškarac
. Jan Van Ajk je slikao:
(a) neobične pejzaže
(b) veličanstvene freske
(c) sumanute, žgoljave džinove malih glavaMelisa Kantor  Ispovesti jedne loše ribe 
Ako ste na sva četiri pitanja odgovorili pod (c), stopostotno
ste u pravu.
Dobro došli u moj život.
U slučaju da ipak mislite da to i nije tako strašno, treba da
znate da se Jan zapravo izgovara kao Jahn. Kod ovog me imena
malo teši jedino to što svi obično misle da se ono izgovara Jan,
a ja ih ne ispravljam. Pretpostavljam da treba da budem srećna
zbog još jedne stvari. Moj tata je profesor istorije umetnosti
na Kolumbijskom univerzitetu, a njegova omiljena slika je Vrt
zemaljskih uživanja nekog tipa koji se zove Hijeronimus Boš.
Jan je grozno.
Ali ipak nije toliko grozno kao Hijeronimus.
Na putu od stanice podzemne železnice do kuće u sredu posle
škole toliko sam maštala o tome kako da se sledeće godine na
koledžu predstavim nekim normalnim imenom da sam potpu­
no zaboravila da se pripremim za Brojgelov ritualni napad. Sto­
ga me je umalo oborio s nogu kad sam otvorila vrata. Brojgel je,
poput mog brata Rogira i mene, još jedan nesrećnik kojem su
ime smišljali moji roditelji. On je čokoladnosmeđi labrador, i
bez sumnje najgluplja životinja na svetu. U zabludi da će zausta­
viti njegovo skakanje, gosti obično minut ili dva pokušavaju da
ga pomaze, ali to deluje samo dok traje aktivno maženje. Onog
trenutka kad prestanu, on ponovo podivlja.
„Jan, jesi li to ti?“
„Da, mama.“
„Samo da završim jedan imejl, i odmah silazim. Imaš poruku
na sekretarici.“
Moja mama pravi dokumentarce i tokom poslednjih šest
meseci priprema flm o tinejdžerkama koje su ostale u drugom
stanju i odlučile da se porode. Prošle godine, kad je počela rad
na tom flmu, obavile smo onaj Važan razgovor i postavila mi
je silna pitanja o seksu, ponavljajući da želi da budem sigurna
da mogu da joj se obratim ako išta budem želela da saznam, i
kako je sasvim prirodno biti radoznao, bla bla bla. Važan raz­
govor se odvijao otprilike u vreme kada je časopis Šik progla­
sio moju najbolju prijateljicu, Rebeku Larkin, jednom od deset
Najboljih riba u Njujorku, pa sam se našalila da će me mama,
ako ostanem u drugom stanju, snimiti za flm, i da ću onda i
ja postati poznata.
Ne moram da naglašavam da njoj to uopšte nije bilo smešno.
Na telefonskoj sekretarici u kuhinji treptala je lampica signa­
lizirajući da je neko ostavio poruku. Pritisnula sam PLAY, do­
grabila fašu kisele vode iz frižidera i otpila pravo iz nje, a to
radim samo kada je mama bezbedno smeštena u svojoj kance­
lariji na trećem spratu.
Prva poruka bila je od bake. „Halo? Halo?“ Zatim pauza;
moja baka uvek zvuči kao da nikad u životu nije čula za telefon­
sku sekretaricu. „Elizabeta, ovde je tvoja mama. Jesi li tu?“ Pa­
uza. „Dakle, nisi.“ Pauza. „Halo?“ Pauza. „Dobro, znači nisi tu.
Nazovi me.“ Pauza. „Dobro.“ Zatim, kao da se nečeg setila, do­
dala je: „Ovde je mama.“
Činilo mi se da na sekretarici nema više poruka, i na trenu­
tak sam se zabrinula da je mama mislila da ja treba da nazovem
baku, što je podjednako zanimljivo kao i traženje kanala na
satelitskoj televiziji. Ali, zatim se ponovo začulo pištanje. „Ćao,
Jan, ovde je Sara Gardner.“ Srce mi je zakucalo brže; Sara Gard­
ner je Džošova mama.
Džoš je moja nova simpatija.
Pa, možda i ne mogu baš da kažem da mi je on simpatija, jer
bi to značilo da imam samo jednu, a prilično mi se sviđa i Tom
Ričmond. Ali, u poslednje vreme, Džoš je izbio na prvo mesto
u kategoriji Najbolje Sporedne Simpatije.
Pojačala sam zvuk na telefonu. „Stvarno mrzim što moram
ovo da radim, ali misliš li da bi ikako mogla da čuvaš Hanu u
petak uveče? Znam koliko ste zauzeti sad u završnoj godini, i
svesna sam da je ovo stvarno u poslednji čas.“ Moja mama kaže Melisa Kantor 10 Ispovesti jedne loše ribe 11
da se u Sarinom glasu kurziv prosto vidi. „Ali, moja bebisiterka
je bolesna, a imam karte za pozorišnu predstavu koju stvarno
ne želim da propustim. Mislim da imaš naš broj, ali, za svaki
slučaj, to je ­0.“
Džoš se preselio u Njujork iz Sijetla tokom leta jer je njegov
tata, s kojim je ranije živeo, dobio posao u Tokiju. Zapravo, on
se vratio u Njujork, pošto je tu stanovao dok je bio mali. Neka­
da smo išli zajedno u školu, ali posle toga je on otišao u Sijetl.
Nekoliko godina kasnije, njegovi roditelji su se razveli. Kada
su Sara, njen novi muž i njihova ćerka Hana došli u Njujork,
Džoš verovatno nije hteo da ode iz Sijetla, pa je ostao s tatom.
U drugom razredu čuvala sam Hanu svakog vikenda, i kad god
je pominjala svog brata u Sijetlu zamišljala sam ga kao masnog
tipa u širokim farmerkama koji sluša neku drljačinu od muzike
i spava sa skejtbordom ispod jastuka.
Prvog dana u školi videla sam Džoša, ali nisam odmah shva­
tila ko je on. Međutim, to mi nije bilo ni važno. Bila sam suviše
zauzeta fertovanjem s Tomom na istoriji da bih marila za to
što se neki novi tip pojavio u mojoj grupi za engleski. Drugog
dana škole Džoš mi se predstavio i pričali smo nekoliko minuta,
a onda je rekao: „Pa, možda ćemo se videti kad budeš čuvala
Hanu.“ Rekla sam mu da je u stvari više i ne čuvam, a on reče:
„Pa, onda ću verovatno biti sam petkom uveče.“
„Verovatno“, rekoh, pomislivši – Kakav luzer.
Ali, kad vratim flm, nema sumnje da je moj obično precizni
radar za simpatije zakazao dok smo vodili taj razgovor, pošto je
prošlog ponedeljka odjednom profunkcionisao.
Pristala sam da ostanem u školi posle časova i pomognem go­
spođi O’Konor da prenese kutije iz kabineta za prirodne nauke
u laboratoriju za fziku, ali se taj posao pretvorio u noćnu moru.
Laboratorija i kabinet nalaze se takoreći u različitim vremen­
skim zonama, a gomila kutija (prepunih stvari koje gospođa
O’Konor verovatno skuplja još od vremena prohibicije) bila je
zaglavljena iza jednog metalnog ormana. Nije me baš mnogo ob­
radovalo ni to što sam posle svake ture morala da zaključavam
vrata laboratorije, a zatim, kad bih se vratila sa sledećom kuti­
jom, morala da stojim pridržavajući je kukom naslonjenu na
zid, ponovo pokušavajući da provalim koji od stotinu ključeva
iz svežnja gospođe O’Konor otključava ta vrata. Pretpostavljam
da sam upravo milioniti put tražila ključ i mrzela gospođu O’Ko­
nor, kad je pored mene prošla grupa frajera iz fudbalskog tima.
Neki od njih su mi se javili, ali uprkos činjenici da mi je malo
falilo da ispustim stotinu kilograma opreme na svoju nogu, svi
su produžili dalje. Osim Džoša.
„Treba li ti pomoć?“, upitao je.
„Ne, hvala“, rekoh. Bila sam suviše besna na sebe, gospođu
O’Konor i ceo svet da bih mogla da kažem da. Zapravo, nisam
ga čak ni pogledala. Samo sam nastavila da tražim ključ.
„Jesi li sigurna?“, pitao je.
Pronašla sam ključ i otvorila vrata. „Sigurna sam“, rekoh,
zgrabivši kutiju obema rukama i pogledavši ka njemu.
„Ah“, reče on, „šta sve devojke ne rade da dobiju preporuku
za koledž.“
Onda mi se, trenutak pre nego što se okrenuo i otišao,
osmehnuo.
I umesto da pomislim Kakav gubitnik, odjednom sam pomi­
slila, Kakav osmeh.
Počela sam da okrećem broj pre nego što ga je Sara izgovo­
rila do kraja.
„Ćao, Saro, ovde je Jan.“
„O, baš divno što si se javila. Divna si. Margareta je bolesna, a
Džoš igra fudbal i ne zna kada će doći kući, a osim toga, obećala
sam mu da ga neću tretirati kao dežurnog bebisitera kad se vrati.
Mark i ja imamo karte za Fedru, i stvarno bih bila očajna da ne
odem. One su kao neki rođendanski poklon, ali ipak nemoj da
obraćaš pažnju na to, jer ako ne možeš da dođeš...“
„Nije problem“, rekoh. „Slobodna sam.“ A osim toga, mislim
da sam se zaljubila u vašeg sina.Melisa Kantor 1 Ispovesti jedne loše ribe 1
„O, stvarno si predivna. Stvarno. Oduševljena sam. Možeš li
da dođeš u šest? Rezervisali smo sto za večeru u pola sedam.
Ako ti to ne odgovara, otkazaću ga i to... “
„Može u šest. Vidimo se.“
„Sjajno! Zašto ne dođeš malo ranije, da čujem šta ima novo
kod tebe. Stvarno mi nedostaješ.“ Sledeću rečenicu je prošapu­
tala. „Margaret je odlična bebisiterka, ali je tako dosadna.“
Obećala sam da ću doći pre šest, i tako smo završile razgovor.
Budući da sam imala samo četrdeset osam sati da smislim odev­
nu kombinaciju koja istovremeno govori: „Ja sam odgovorna
bebisiterka koja neće zapostaviti vaše dete i predati se telesnim
strastima“ i „Ja sam seks bomba“, jurnula sam uza stepenice da
vidim šta imam na raspolaganju. Isprobala sam svaku svakcatu
stvar iz svog ormana pre nego što sam se odlučila za prozirnu
belu košulju, ispod koje sam obukla beli top, i crvenu suknju od
streča. Istina, Sara će se možda malo iznenaditi što dolazim da
joj čuvam dete odevena kao kurva, ali to ipak nije bio razlog da
se ne obučem nešto slobodnije. Gledajući se u ogledalu, zaključi­
la sam da sam postigla savršenu ravnotežu između izgleda koji
uliva poverenje i onog koji sugeriše pritajenu strast.
Osim toga, ova kombinacija mi je izvrsno prikrivala zadnji­
cu, najgori deo mog tela.
Nazvala sam Rebeku da je izvestim o najnovijem razvoju doga­
đaja, kako u pogledu modnih detalja tako i o svemu ostalom.
„Ne“, rekla je kad sam opisala šta sam obukla.
„Ali, to je savršena kombinacija.“ Čula sam kako u pozadini
trešti neka tehno muzika. „Gde si?“
„U Barnizu.“ Barniz je modna kuća na Aveniji Medison, tako
otmena da u poređenju s njom Blumingdejls izgleda kao obič­
na samoposluga. „Moja mama opet ima napad osećaja krivice
što mi se ne posvećuje dovoljno, pa mi je dala neograničen
kredit.“
Uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko je život nepra­
vedan. „Gospode, mrzim svoje roditelje“, rekoh.
„Slušaj. Moraćeš malo da ublažiš svoj seksepil. Sačekaj malo...
Imate li neki ajlajner koji malo više ide na braon?“
U sledećem životu, biću Rebeka.
„HALO!“, vrisnula sam. Nije bilo odgovora. „Halo! Znam da
nisam modni urednik Šik magazina, ali da li bih mogla da odu­
zmem dragocenih pet minuta tvoga života Super ribe?“
„Izvini.“ Usledila je pauza u kojoj sam bukvalno mogla da ču­
jem kako se Rebeka ogleda. „Vidi“, rekla je konačno, „svakako
treba da uradiš ono što želiš, ali mislim da tvoj pristup nije do­
bar. Ne treba da izgledaš previše seksi. Preplašićeš ga. Treba da
izgledaš lepo, ali suptilno... Ne, mislim da je taj previše braon.“
Zagledala sam svoju providnu košulju u ogledalu.
„Pa, kad kažeš suptilno...“
„Moraš da mi veruješ: treba da budeš slatka ali ne previše
izazovna, a da ga onda zadiviš svojim duhovitim opaskama...
To je savršeno. Uzeću taj, kao i karmin.“
Providna košulja je stvarno dobra. A inače sam želela da
pokažem da još imam malo boje od letos. „Zar ne mogu da
ga zadivim svojim neverovatnim imidžom oskudno odevene
učenice završnog razreda?“
„Obuci one farmerke sa spuštenim strukom i belu Agnes B.
majicu.“
„Zvaću te kasnije.“
Ponovo sam se presvukla i obukla farmerke i majicu. Zurila
sam u svoj odraz u ogledalu. Rebeka je bila u pravu. To je bila
dobra kombinacija. Osim toga, bela boja majice odlično je isti­
cala ostatke mog preplanulog tena. Nazvala sam je ponovo.
„Pa?“ Tehno muziku zamenila je buka Pete avenije u špicu.
„Povlačim sve što sam rekla. Ti si genije.“
„Znam, znam. Ponekad čak i sebe zadivim.“
Okrenula sam se leđima prema ogledalu i bacila pogled pre­
ko ramena. „U ovome mi guza izgleda strašno mala. A osim Melisa Kantor 1
1
toga, izgledam totalno skockano. Kao da sam izašla iz Džej kru
kataloga. Pravi Sijetl­luk.“
„Baš sam to i zamislila.“
Nijedna od nas zapravo nije bila u Sijetlu, ali smo čitale sve ča­
sopise. Skinula sam farmerke, da ih ne istegnem pre petka uveče.
„Ne mogu da verujem da idem tamo“, rekoh sručivši se na
krevet. „Šta misliš, hoće li se nešto desiti?“
Rebeka je znala da na moje pitanje postoji samo jedan pri­
hvatljiv odgovor, i zato je rekla: „Svakako.“
Nakon što smo prekinule vezu, ležala sam gledajući u farmer­
ke prebačene preko naslona stolice i razmišljala o tome kako je
Džoš sladak. Zatim sam počela da razmišljam o tome kako je
Tom sladak. Onda sam pomislila kako bi bilo ludo da se i Tom
i Džoš zaljube u mene.
NOVINAR: Jan, da li bi htela da ispričaš svojim kolegama sa
Akademije Lorens kako je to kad se dvojica neverovatno
slatkih tipova zaljube u tebe. Da li si se iznenadila kad ti
je Džoš priznao svoja osećanja?
JAN (samouvereno se smeškajući): Pa, bilo je prilično očigled­
no šta će se dogoditi. Mislim, hej! Ne moraš biti matemati­
čar da izračunaš da su savršen izgled i duhovitost totalno
neodoljiva kombinacija.
Ali znate, zapravo ne bi trebalo da dajem taj intervju (čak
iako je on postojao samo u mojoj glavi). Jer, pre dve godine
smo čitali onu dramu Edip, koja govori o tome kako je pogrešno
suviše se oduševljavati sobom. Stari Grci su smatrali da, ako si
previše samouveren, patiš od nečega što se zove „hibris“. A kad
patiš od hibrisa, jedini lek za tebe jeste da bogovi na trenutak
prestanu da piju ambroziju na planini Olimp, slete na zemlju i
unakaze ti život.
Upravo to se desilo meni.
Ironijom sudbine, na času engleskog jezika.
drUGo poGlAvlje
„Možemo li, molim te, da ne pričamo baš sada o tome? On će
proći ovuda čim odande izađe, a stvarno ne želim da pričamo
o njemu dok prolazi.“
„Ne čuje nas“, reče Rebeka. „Na drugoj je strani ulice.“
„Osetiće da pričamo o njemu“, rekla sam. „Ljudi naslute takve
stvari.“
Bilo je to na odmoru posle časa engleskog. Sedele smo u
restoranu Kod Antonija. Iako sam bila suviše užasnuta onim
što se neposredno pre toga dogodilo da bih mogla da jedem,
činilo se da moja priča ne utiče na Rebekin apetit. Već je posula
svoje drugo parče pice parmezanom, iseckala ga na komadiće
veličine jednog zalogaja, i skinula i pojela sir i pečurke sa svakog
od njih. Sad je uvijala testo u male rolnice, ređala ih, a zatim
ubacivala u usta.
„Čini mi se da još uvek nisam baš sve shvatila. Jesi li uradila
nešto ovako?“ Rebeka napući usne i cmoknu.
„Više nismo najbolje drugarice“, rekoh. „To je zvanična odlu­
ka. Mrzim te.“
Nasmejala se i poslala mi poljubac.
„Mislim da patim od privremene neuračunljivosti“, rekla
sam, trudeći se da ne gledam preko puta, ka delikatesnoj pro­
davnici u koju je pre nekoliko minuta ušao Džoš.
„Privremene neuračunljivosti?“, upita Rebeka. Smotala je još
jedan komadić u rolnicu i zagrizla ga.Melisa Kantor 16 Ispovesti jedne loše ribe 1
Ignorisala sam je. „Očigledno ću morati da napustim Nju­
jork i odselim se u neki gradić na srednjem zapadu, gde ću svoj
život nastaviti s novim identitetom.“
„Očigledno“, reče Rebeka. „Baš mi je drago što možemo još
jednom zajedno da ručamo pre nego što odeš.“
Jedva sam čula šta govori. „Jednostavno, to je bilo tako ube­
dljivo“, kazala sam, protiv svoje volje buljeći u vrata delikatesne
prodavnice.
„Jan, to se desilo na času engleskog. Kako je moglo da bude
ubedljivo?“
Baš kad je to izgovorila, Džoš je izašao iz prodavnice s papir­
nom kesom u rukama, i pre nego što sam uspela da skrenem
pogled da ne bi bilo sasvim očigledno kako zurim u njegovom
pravcu, on me je ugledao, osmehnuo se i neodređeno mahnuo
rukom. Zatim je minut­dva stajao u mestu, kao da o nečemu
razmišlja, a onda prešao ulicu i krenuo ka nama. Tek da se zna,
hodao je neverovatno seksi. Izgledalo je kao da zna kuda ide,
ali da ne žuri naročito da tamo stigne.
„Ćao“, reče, približivši se našem stolu. Klimnuo je glavom
Rebeki, a zatim i meni. Nosio je zelenu majicu i farmerke koje,
za razliku od farmerki većine dečaka u Akademiji Lorens, nisu
bile pet brojeva veće. Trudila sam se da ne primetim kako je
savršeno građen.
„Ćao“, rekoh. Moj pozdrav bi zvučao opuštenije da se nisam
zagrcnula kod o.
„Jesi li već prešla ona pitanja za esej?“, upita on.
„Nešto malo“, rekoh. Gledala sam u jednu tačku tačno iznad
njegovog ramena, umesto pravo ka njemu, kao da je natpis NAJ­
BOLJE FOTOGRAFIJE U BRUKLINU toliko fascinantan da ne
mogu da odvojim pogled od njega.
„Nešto malo?“, upita on. Zabacio je ranac na rame i dobro
sam mu videla ruke. Nokti su mu bili podsečeni i veoma uredni.
Ponovo sam pogledala u natpis NAJBOLJE FOTOGRAFIJE.
„Hoću da kažem, nisam baš“, rekoh. Džoš je i dalje stajao,
kao da čeka da kažem još nešto. Ja sam, takođe, čekala da ja
nešto kažem, ali jedine reči koje su mi se vrtele po glavi bile su
Izrađujemo slike za jedan sat, ili vam vraćamo novac.
„Hej“, reče on minut kasnije. „Čujem da ćeš čuvati Hanu
sutra uveče.“
„Aha“, rekoh. Usledila je duga pauza.
„Pa“, reče on konačno. „Vidimo se.“
„Aha“, ponovila sam. Rebeka je buljila u mene kao da imam
dve glave, što bi mi možda omogućilo da smislim neki pametni­
ji pozdrav od onog koji sam konačno izgovorila: „Vidimo se.“
„Vau“, reče Rebeka. „Tvoj britki duh tako je vrcao da sam
jedva uspevala da ga pratim.“
„Želim da umrem“, rekla sam, gledajući Džoša kako odlazi.
„Volela bih da sam mrtva.“
„Možda i jesi mrtva“, reče Rebeka. „Zvučalo je kao da jesi.“
Još sam posmatrala Džoša, koji se polako gubio u daljini.
„Nisam ja kriva“, rekoh.
„Naravno da nisi.“ Rebeka nasu malo parmezana u svoj tanjir
i zamoči prst.
„Znam da smo nekada mislile da je gospodin Krile sjajan, ali
sada ga smatram isključivim krivcem za sve što se dogodilo“,
rekla sam, ubacujući nekoliko kockica leda u usta.
Rebeka je polizala parmezan s prsta, a onda ga uperila u
mene. „Seti se, Tom Ričmond je još uvek tu.“
„Prekasno je za to“, rekla sam. „Ne mogu da živim u pro­
šlosti.“
„Ne možeš da živiš u prošlosti? Jan, još juče si non­stop pričala
o njemu i njegovom glupom kačketu“, rekla je.
„To je bilo nekad“, rekoh, progutavši poslednju kocku. „A
ovo je sad.“
***Melisa Kantor 1 Ispovesti jedne loše ribe 1
Do toga jutra gospodin Krile je bio moj omiljeni profesor a
engleski omiljeni predmet, naročito pošto smo upravo završili
sa čitanjem Romea i Julije, što je, sve do tog časa, bio moj omi­
ljeni pozorišni komad.
Engleski više nije bio moj omiljeni predmet, gospodin Krile
mi više nije bio omiljeni profesor, a Romeo i Julija više nije bila
moja omiljena drama od približno 10:6 pre podne po stan­
dardnom istočnom vremenu, kad je gospodin Krile uništio moj
život pozivajući me da izađem i odglumim poslednju scenu u
komadu, onu u kojoj Romeo pronalazi usnulu Juliju u grobnici
i misli da je mrtva.
Obično mrzim kad mi profesor engleskog traži da nešto
odglumim, ali tog jutra sam bila dobro raspoložena, jer sam
upravo razmišljala o tome kako je Tom Ričmond bio simpa­
tičan i sladak na istoriji, tako da mi uopšte nije smetalo što
mi je gospodin Krile dao ulogu Julije. Inače, uloga baš i nije
bila preterano zahtevna, jer je samo trebalo da ležim na katedri
gospodina Krilea i pretvaram se da sam mrtva.
Osim toga, Džošu je dao ulogu Romea.
Ležeći tako, ruku prekrštenih na grudima i zatvorenih očiju,
razmišljala sam kako je neobično što smo baš istog dana kada
me je Sara zamolila da čuvam Hanu, njen sin i ja glumili jednu
od najpoznatijih ljubavnih scena u istoriji. Hoću da kažem, da li
je nagoveštaj naše buduće romanse uopšte mogao biti jasniji?
Tada je Džoš počeo da izgovara Romeov tekst: „’O, ljubavi,
ženo moja! / Smrt, što je mêd tvog daha / iscrpla, još je nemoć­
na pred tvojom / lepotom’.“* Stihove je govorio savršeno; odjed­
nom su svi prestali da pričaju i da se smeju, kao što obično
rade kada glumimo odlomke. Dok je Romeo opisivao Julijine
„rumene“ obraze i usne, Džoš je nežno dodirnuo moje usne i
obraze, tako da sam osetila žmarce. U jednom trenutku čak je
* Stihovi iz drame Romeo i Julija dati su u prevodu Aleksandra Saše
Petrovića. (Prim. prev.)
namotao pramen moje kose oko prsta, a zatim mi ga zakačio za
uho. Mislila sam da ću, tako ležeći, uspeti da odlučim da li mi se
više sviđa Džoš ili Tom, ali nakon što mi je Džoš dodirnuo lice,
više nisam mogla da mislim na bilo šta drugo, osim na ono što
je on radio. Primetila sam kako lepo miriše, na šampon.
Na kraju svog teksta, Romeo treba da poljubi Juliju. On ispija
otrov, govoreći: „’I tako, s poljupcem, umirem sad ja’“,* a zatim
je ljubi i pada na zemlju. Čula sam kako Džoš glumi da ispija
otrov iz bočice, nakon čega je provukao ruku ispod mojih leđa
i podigao me s katedre.
Pa, prema mom ograničenom iskustvu, kad te dečko zagrli,
kao na primer u flmu i slično, on te ili jedva dodirne ili te tako
jako stisne da ti prekine cirkulaciju. Ni jedno ni drugo nije baš
najseksepilniji osećaj na svetu. Ali, Džoš je nekako uspeo da me
drži čvrsto, a da me pri tom ne stisne toliko da više ne mogu da
dišem. Uz to, nekako me je privio uz sebe, pa sam osim šampo­
na osetila i miris njegove kože, takođe jako prijatan. Čelo mi je
bilo naslonjeno na njegove grudi i čula sam kako mu srce kuca.
Čekala sam da izgovori poslednji stih.
Ali, on ga nije izgovorio. Čekala sam, kako mi se učinilo, ne­
kih pet minuta, a zatim malo provirila kroz trepavice da vidim
šta radi. Samo me je gledao i grlio, a zatim je uzeo moju levu
ruku i prepleo prste s mojima. Za sve to vreme gledao mi je u
lice, kao da se trudi da ga upamti. Uplašila sam se da će prime­
titi da sam otvorila oči, pa sam opet zažmurila. Ali, on još uvek
nije izgovorio tekst. Čekao je.
Što je zapravo otkrilo istinsku ironiju sudbine tog trenutka.
Jer sam ja pomislila da se on sprema da me poljubi.
Nemam nikakvog opravdanja za to osim da, kako sam rekla
Rebeki, možda patim od privremene neuračunljivosti. Hoću da
kažem, idem na Akademiju Lorens još od svoje četvrte godine,
i ni jedan jedini put za sve to vreme dvoje učenika se, izvodeći
* Isto.Melisa Kantor 0 Ispovesti jedne loše ribe 1
neki komad na času engleskog, nisu stvarno poljubili. Deca se
retko ljube i u školskim predstavama. Čak ni oni koji su vežbali
ljubljenje, ipak nisu u stanju da to urade u predstavi.
Ali, Džoš me je gledao tako čežnjivo i tako me nežno grlio
da sam jednostavno pomislila, oh, sad će me poljubiti. Čak sam,
a pretpostavljam da je to zapravo najgore od svega, nekako ras­
tvorila usne i malčice zabacila glavu pripremajući se da mu
uzvratim poljubac. I upravo sam to radila, kad je on izgovorio
svoj poslednji stih, gospodin Krile i čitavo odeljenje počeli su
da aplaudiraju, a scena se završila. Džoš, koji očigledno nikad
nije ni imao nameru da me poljubi, tada me je pustio iz zagr­
ljaja, pa smo se oboje komično poklonili i rukovali, a za sve to
vreme ja sam mislila:
Da li je primetio šta sam malopre uradila?
Što bi me primoralo ne samo da odmah napustim časove
engleskog, već i da se hitno prijavim za vladin program zaštite
svedoka.
Rebeka je završila s jelom i obrisala uglove usana salvetom. Ako
ja popijem makar i čašu vode s karminom na usnama, on se
toliko razmaže da posle izgledam kao leš iz serije Čuvari zako­
na. Rebeka može da pojede obrok od pet jela, a da pri tom ne
mora ponovo da koristi olovku za usne. Kad nekuda izlazimo,
Rebeka je uvek tako moderno obučena i savršeno našminkana
da je verovatno svi smatraju mojom bebisiterkom.
„Moram da se vratim“, rekoh. „Treba da napišem prijavu za
Barnard.“ Kad sam izašla ispod tende i stala na sunce, učinilo
mi se da je temperatura skočila za nekih dvadesetak stepeni,
što baš i nije dobro ako imate kosu kao ja. Prošle godine smo
na istoriji umetnosti gledali slike Keopsove piramide, i moram
priznati da po vlažnom vremenu moja kosa upravo tako izgleda.
Rebeka je stavila naočare za sunce i čekala dok sam ja kopala
po torbi tražeći nešto čime ću sprečiti da mi glava liči na pejzaž
iz Starog Egipta.
„Nećeš valjda otići na Barnard. Ne možeš se upisati na koledž
u Njujorku kad si ovde provela čitav život“, reče Rebeka. „Moraš
malo da vidiš svet. Da doživiš i druga mesta.“
„Da ne misliš možda na neko određeno mesto?“, upitala sam.
Našla sam neku razvučenu gumicu i pokupila kosu u rep.
„Bože, Jan Miler, šta tačno hoćeš da kažeš?“ Krenule smo
prema školi.
„Oh, ne znam ni sama. Možda si mislila na... proviđenje.“
„Pa, kad si već to pomenula, Providens je sjajan grad.“* Rebe­
ka se slučajno u predroku prijavila na Braun.
„Tako kažu“, rekoh.
Na uglu Ulice Klinton, Rebeka me je zgrabila za ruku. „Čekaj
malo. Ti sad imaš francuski?“
„’Imam’ francuski, u smislu da mi je taj čas sledeći po raspo­
redu. Ali ’nemam’ francuski, zato što zbog neodložnih obaveza
neću biti u mogućnosti da mu prisustvujem.“
„Dakle, izostaćeš s francuskog da bi pisala prijavu“, rekla je
Rebeka.
„Upravo tako.“ Časovi francuskog su toliko ponižavajući da
koristim sve moguće izgovore da izostanem. Francuski gotovo
uopšte ne znam, ali svake godine uradim završni test dovolj­
no dobro da pređem na sledeći nivo, čime sebi obezbeđujem
još jednu godinu čemera. Svaki dan je potpuno isti. Ulazim u
učionicu; profesorka me pozdravlja širokim osmehom i kaže:
„Bonžur, Jan“; ja odgovaram „Bonžur, madam“; i od tog trenut­
ka, sve ide nizbrdo. Svaki put kad me prozove, promucam neki
idiotski odgovor koji nema nikakve veze s pitanjem, kakvo god
ono bilo, sve dok ona konačno ne odustane i ne nastavi da me
* Providence – na engleskom znači proviđenje ili sudbina, ali je takođe i
naziv grada u Americi. (Prim. prev.)Melisa Kantor  Ispovesti jedne loše ribe 
ignoriše do kraja časa, što za sve prisutne predstavlja ogromno
olakšanje.
Ispred škole naleteli smo na Ričija, koji zajedno sa mnom
ide na francuski. Riči je živeo u Parizu godinu dana, tako da je
stvarno smešno što idemo u istu grupu. Mnogo mi je pomagao
tokom svih ovih godina, ali u poslednje vreme je čak i Riči pre­
stao da me uverava da „svako može da nauči francuski“.
„Tu vas au cours de Français?“, upita on.
„Nemam pojma šta si rekao, ali na francuski ne idem.“ Riči
je bio isuviše fn da bilo šta komentariše, ali pretpostavljam da
je svima laknulo što ne dolazim na čas. Nešto kao, hej, pa sad
stvarno učimo strani jezik.
„Hoćeš li da te nazovem kasnije i kažem ti šta smo imali za
domaći?“
„Ne moraš.“
„Zar nećeš učiti francuski na koledžu?“, upita Riči. Trudio se
da zvuči opušteno, ali mislim da je zapravo bio zabrinut.
„Riči, druže, posle dvanaestog juna neće mi pasti na pamet
čak ni da pijem perije.“*
„Pa, možda to i nije tako loša ideja.“ Okrenuo se i pošao u
učionicu. „Hej, znaš li onog novog tipa, Džoša?“, upitao me je
preko ramena.
Ponekad, kad sam nervozna ili uznemirena, lice mi se neka­
ko zajapuri, i bila sam prilično sigurna da mi se to opet desilo.
„Ah, onako. Ide sa mnom na engleski.“
Rebeka frknu, a zatim potapša Ričija po ramenu.
„Pa, ljubavi“, reče ona, „moram da bežim.“ Mahnula mi je.
„Čujemo se kasnije.“
„On ide sa mnom na matematiku“, rekao je. Činilo se da ne
primećuje da sam doživela blaži srčani napad. „Mislim da ću
ga pozvati sledeće subote. Deluje mi kul.“ Riči je pravio žurku
onog tamo vikenda, pošto su se njegovi roditelji spremali da
* Perrier, poznata francuska mineralna voda. (Prim. prev.)
otputuju. Iako smo se Rebeka i ja zaklele da nećemo ići na sred­
njoškolske žurke, pošto smo sad bile u završnom razredu, rešile
smo da ovog puta napravimo izuzetak.
„Hm, mislim da jeste“, rekoh. „Hoću da kažem, mislim da
jeste, znaš već, kul.“ Riči je već stigao do ulaza. „Mislim, ne po­
znajem ga baš dobro“, viknula sam za njim.
„Okej“, dobaci mi on preko ramena.
„Pa, odoh ja“, dreknula sam. Pošto je Riči već bio ušao u
zgradu, nije mi bilo baš sasvim jasno zašto sam mu to uopšte
rekla.
Nisam čula šta je Riči odgovorio nestajući s vidika, ali zvu­
čalo je kao „Bonne chance.“*
„Ha ha“, dobacila sam, iako je on već otišao.
Zatim sam pošla prema kabinetu za informatiku, trudeći
se da ne mislim na sve one gluposti koje sam rekla i uradila u
poslednja dva sata.
* Franc.: Srećno. (Prim. prev.)
Back to top Go down
 
Ispovesti jedne lose ribe
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 1
 Similar topics
-
» Can I lose 7 lbs in one week?
» Hi, need to lose 80 lbs ASAP!
» Laugh you Lose - GIFs
» do figures lose their value if mended/fixed/retouched?
» STACY: HOW TO LOSE WEIGHT WITHOUT WORKING OUT

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
Skola :: Chat :: Knjige :: Teen romani i knjige za decu-
Jump to: