Sminkerka

Adam je po mnogo čemu savršen dečko. Nikad ne gleda fudbal. Nikad ne pijanči. Više voli da provede mirno veče kod kuće nego da izađe sa muškim društvom. Postoji samo jedan problem – Adam zapravo ne postoji. Fejt Višart ga je izmislila. U stvari, Fejt skoro sve izmišlja, samo da bi ugodila mami. Pretvara se da je zaposlena u vrhunskoj kompaniji za odnose sa javnošću, a zapravo radi u robnoj kući – kao šminkerka za Kozmetiku Kits. Ali njena mama ne može da dočeka da upozna tajanstvenog Adama, a kad se mlađa sestra Houp iznenada vrati iz Australije sa verenikom, za Fejt ne zvone svadbena zvona. Njoj zvoni zvono za uzbunu.


Ima nepuna dva meseca do venčanja da reši pitanje nepostojećeg dečka, a beznadežne situacije iziskuju očajničke mere...

Odlomak:

Šminkerka
andrea Sempl
Prevela
Žermen Filipović

Metu
Naslov originala
Andrea Semple
Te Make-Up Girl
Copyright 00 by Andrea Semple
Translation Copyright 00 za srpsko izdanje, LAGUNA

Lepota je istina
Džon Kits

Zahvalnice
Želim da zahvalim Emi, Džilijan, Džudi, Dženi, Paoli i svima u
Pjatkusu. Polu, Kamili i ostalima u agenciji Marš. I naravno, s
posebnom nežnošću zahvaljujem svojoj porodici i prijateljima
na podršci. Naročito mami, tati, Dejvu, Ketrin, Harviju, Aleksu,
Meri, Ričardu, Fibi i Klajvu.
Hvala svim divnim ljudima iz Harvija Nikolsa u Lidsu čije
mi je poznavanje šminke bilo dragoceno, a naročito Semu sa
štanda MAK. I takođe, hvala svima koji su mi preko interneta
uputili ljubazne reči podrške. Znam da je suvišno reći da se
zbog svega toga vredi potruditi, ali zaista je tako.10
11
PrvO POGlavlJe
Trčim a kasnim.
Bukvalno.
Trčim a kasnim. Na ovaj razgovor čekam tri godine – tri
godine – i trebalo je da budem tamo pre pet minuta. Mislim,
kako se to desilo?
Iz stana sam svakako izašla na vreme. Dobro, bilo je na vreme
kad sam izašla prvi put.
Onda sam shvatila da sam pocepala čarape. Vratila sam se.
Onda sam shvatila da izgledam kao vampir. Stavila sam malo
kreme za potamnjivanje.
Onda sam shvatila da bi trebalo da promenim tampon. Za
svaki slučaj.
Onda sam shvatila da sam zakasnila na autobus.
Onda sam shvatila da treba da uzmem novac za taksi.
Onda sam shvatila da rupa u zidu (bankomat) ne može da
mi pomogne te mi predlaže da pozovem banku koja mi je izdala
karticu.
Onda sam shvatila da sam u minusu zbog novih cipela.
Onda sam shvatila da moram da pešačim do tamo.
Onda sam shvatila da će cipele koje su mi rasturile račun da
mi rasture i noge. Posebno sada dok kao bez duše trčim ne bih
li ipak stigla na vreme.
Evo je.
Dok superbrzo galopiram trotoarom, vidim je.Andrea Sempl 1
1
Direkcija Kolridž komunikacija, najveće agencije za odnose
sa javnošću van Londona. Šest spratova koji odišu nadom.
Odlučujem da malo usporim. U stvari, to je više stvar fzičke
potrebe nego odluke. Ne mogu da dođem do daha, srce hoće
da mi iskoči, a stisnuta stopala su mi se smanjila za dva broja
otkako sam počela da trčim.
Stajem da ne mogu da me vide iz hola i hvatam se za crnu
ogradu.
Dobro, diši duboko.
Misli na nešto lepo. Zatvaram oči i na plaži sam, more se
talasa, palme se njišu...
„Daj neki dinar, sestro?“ Otvaram oči i vidim veoma mrša-
vog, slabunjavog dečaka – nema više od šesnaest godina – kako
potura plastičnu čašu s novčićima.
„Mmm, da“, kažem dok preturam po tašni tražeći sitniš. Zai-
sta nemam vremena, ali mi je sad potrebna svaka sreća koju mi
dobra dela mogu doneti. A i on izgleda tako očajno. „Evo.“
„Super“, kaže zahvalan za bednu paricu koju sam spustila u
njegovu čašu.
Osvrćem se ka dečaku dok odlazi povijenih ramena i poku-
šavam da se priberem. Ovo je samo razgovor za posao, kažem
sebi. Nije pitanje života i smrti.
Razmišljajući tako, uz duboki uzdah popela sam se kamenim
stepeništem do obrtnih vrata. Iza stakla vidim hol – a u njemu
visoki zastrašujući pult za kojim stoji žena besprekornog izgleda
i sva važna telefonira.
More ljudi izlazi iz zgrade – na ručak, pretpostavljam – a
ja ih plašljivo propuštam čekajući priliku da se probijem do
vrata.
To je to, kažem sebi.
Ovo mi je šansa da sve sredim.
DrUGO POGlavlJe
U holu počinjem da se znojim. Mislim, zaista da se znojim.
Posle maratona na visokim potpeticama i u kostimu, samo mi
još to treba. Sauna pred razgovor za posao. Žena besprekornog
izgleda za pultom mora da je ludača. Ili to ili i nije ljudsko biće
pa joj treba ovakva temperatura da zagreje krv.
Prilazim pultu i čekam da završi telefonski razgovor i da
me primeti. Posmatram kako je našminkana. Podloga naneta
sprejom da bi bila ravnomerna. Savršeno rumenilo na jagodica-
ma. Ni traga od sivih podočnjaka. Sada počinjem da se brinem.
Mora da izgledam kao pravo čudo. Mislim, šminka mi inače
ide od ruke. Ali jutros sam bila potpuno rasejana. I kladim se
da sam stavila previše kreme za potamnjivanje. A i jurnjava mi
sigurno nije pomogla.
Žena besprekornog izgleda spušta slušalicu i pogleda me.
Procenjuje me brzo, ali kao sudski patolog. Možda sam i para-
noična, ali čini mi se da je moja pojava zabavlja. O, ne. O čemu
se radi? Da mi se nije ptica pokakila na rame...?
„Ovaj, imam zakazan razgovor.“
„Molim?“, pita, i sad joj više nije zabavno, već je zbunjena.
„Imam zakazan razgovor“, ponavljam trudeći se da i pored
nervoze govorim povezano.
„U kojoj kompaniji?“
Kako to misli u kojoj kompaniji? Zar cela zgrada nije njiho-
va? „Ovaj, Kolridž komunikacije. Sa Semom Džonsonom.“
„Mislite sa Džonom Sempsonom?“Andrea Sempl 1 Šminkerka 1
Sranje. Baš sam guska.
„Da, izvinite. Zovem se Fejt Višart.“ Bar sam to rekla kako
treba.
Žena besprekornog izgleda uze telefon i okrenu broj. Posle
dve sekunde reče: „Džone, Fejt Višart.“
Gospode. Dakle, Džon Sempson je toliko važan. Nema vre-
mena ni za celu rečenicu.
„Biće ovde za dva minuta“, reče žena besprekornog izgleda,
pre nego što je podigla svoje besprekorne obrve i pakosno se
osmehnula.
Dobro, sad sam stvarno paranoična.
Sedam pored saksije s biljkom moje visine, za koju se, kad
sam je bolje pogledala, ispostavilo da je veštačka. Na stolu is-
pred mene je nekoliko časopisa. Odupirem se najnovijem broju
Glosa i uzimam Pi Ar Vik pretvarajući se da me zanima.
Sranje, ruke mi se tresu. Dlanovi su mi mokri.
Daj, Fejt. Saberi se.
Pokušavam da se setim svega što sam navela u molbi. Svih
tačnih podataka, skoro svih tačnih podataka i potpunih izmi-
šljotina. Ali skroz sam sluđena.
Jesam li ja dobar timski igrač?
Da li sam rekla da sam diplomirala kao druga u klasi ili kao
najbolja?
Kakvo ja to iskustvo imam?
Ne vredi. Ravnomerno bubnjanje mog srca sad se ubrzalo do
ludačkog bongo ritma. Noge su mi se oduzele, a jezik zalepio
za nepce.
Čuje se lif, vrata se pomeraju i otkrivaju visokog, lepo obu-
čenog muškarca koji me probada pogledom.
„Fejt?“, pita glasom tako dubokim da glasne žice mora da su
mu u testisima. Pruža ogromnu šaku. „Džon Sempson.“
O, mili bože, on je fantastičan.
Kakvo odelo! Mora da je Guči ili tako nešto. Ljubičasta košu-
lja, bez kravate, otkopčana pri vratu, tamna kovrdžava kosa,
samouveren osmeh, i jedno od onih lica kojima pristaje da osta-
re. Ne mislim kao Hju Hefner, već kao Džordž Kluni.
Dobro, to što je košulja ljubičasta ništa mu ne smeta jer je
ovaj muškarac očigledno svestan svoje harizme. Ali, osim toga,
on je baš kao muškarci o kojima čitate u onim romanima.
Visok, da.
Tamnokos, da
Zgodan, dvaput da.
Da je ovo devetnaesti vek, sad bih se onesvestila. Onesvestila
bih se u sve šesnaest, a on bi me podigao, odjahao sa mnom
na vranom pastuvu (šta god vrani pastuv bio) u svoj zamak i
iskoristio me i pisao mi ljubavne sonete i onda bismo otišli i
otrovali se ili bismo se udavili u jezeru ili podigli revoluciju ili
tako nešto...
Sranje, u bunilu sam.
Trebalo je da doručkujem.
Bilo kako bilo, ovo nije devetnaesti vek, a ja moram da na-
đem posao.
Uspevam dakle da se ne onesvestim.
„Drago mi je“, kažem drhtavim glasom.
Posmatra me i onda se setim: gledaj u oči. Ako hoćeš da
ostaviš pravi utisak, onda gledaj onog s kim razgovaraš o poslu
pravo u oči.
„Posle vas“, reče on pokazujući glavom ka otvorenim vratima
lifa.
Oklevam.
U lifu stoji žena čudnog izgleda i gleda pravo u mene. Žena
je svetlonarandžasta i izgleda prestrašeno.
O, sranje.
To je ogledalo.
Skamenjena narandžasta žena sam ja.
Do đavola, koliko sam one kreme stavila? Bočica je obećava-
la zagasit, prirodan, blistav ten. Pre će biti radioaktivan. Kako Andrea Sempl 1
1
preplanulost uopšte može biti prirodna u aprilu? U prokletom
Lidsu?
I štaviše, počela je da se cedi pored uveta. Sve zbog toga što
majka kaže da izgledam anemično.
Nije čudo što se telefonistkinja besprekornog izgleda zlobno
smeškala. Ulazim u lif i pokušavam da se setim šta sam tačno
napisala u molbi. A tada dobijam osećaj. Slutnju. Kao da će sve
poći naopako.
TreĆe POGlavlJe
Vrata lifa su se zatvorila, a ludi svirač bonga utamničen u mojim
grudima i dalje tuče kao da je prvi dan karnevala u Riju. Kao
da mi je malo nervoze zbog posla, sada sam na iglama i zbog
zgodnog muškarca.
Da nisam svetlonarandžasta, bila bih svetlocrvena. U stvari,
kad razmislim, izgleda da sam i jedno i drugo.
Krvavo narandžasta.
I sa tragovima curenja.
Hajde, govorim sebi. Verovatno nije tako strašno. Na kraju
krajeva, imam dobro oko za takve stvari.
Zgodni čovek sa kojim ću obaviti razgovor za posao, mogući
šef čijeg imena ne mogu da se setim mi se osmehuje. Lep osmeh,
koji je trebalo da me opusti, nije ostvario cilj.
Ni blizu.
„Lep dan“, kažem iako znam da lažem. Dan nije lep. Pre nego
što sam počela da trčim, bilo je užasno hladno. „Mislim, s obzi-
rom na to da je april.“
Klima glavom, ne slaže se, ali pokušava da me opusti. O,
bože, ovo je užas. Noge mi se odseku kada vidim kako uspeva
da bude i seksi i moćan. Ovo je kao da ste u lifu s Kolinom
Farelom i Bilom Gejtsom u isto vreme.
„Dobro“, kaže. „Evo nas.“
Pratim ga hodnikom i za trenutak pomislim da sanjam. Zato
što ovo i jeste moj san. Kad zatvorim oči i zamišljam savršenu
kancelariju, to otprilike izgleda ovako.Andrea Sempl 1 Šminkerka 1
Otvoren prostor. Garniture za sedenje u lepim bojama. Mo-
derne staklene pregrade. Mekintoš na svakom stolu. Žamor
odaje kreativnost. Za stolovima sede ležerno obučeni ljudi i
ćaskaju. Deluju samouvereno i bogato što je odlika ljudi od ka-
rijere, a ne običnih zaposlenih ljudi.
Taj prizor ostavlja na mene tako dubok utisak da sam zabo-
ravila na nervozu.
„Ovuda“, kaže Džon (tako se zove, zar ne?), vodeći me ka
svojoj kancelariji.
Iz pitanja koja postavlja službenicima i iz njihovih odgovora
jasno se vidi da je on šef. Osećam da je ovo čovek koga njegovi
službenici ne samo da poštuju nego i iskreno vole.
Dok koračam, mogu da osetim kako me odmeravaju. Poku-
šavaju da dokuče da li sam ja od onih ljudi koji rade u Kolridž
komunikacijama. Gospode, nadam se da me niko ne prepoznaje.
Nadam se da niko...
O, ne.
Devojka pored aparata za kopiranje. Ona mršava sa gustim
šiškama, u Dizel majici, šiljatog nosića i jarkocrvenih usana.
Bulji u mene upadljivije od ostalih. Pokušavam da joj uzvratim
pogled uz pristojan diskretan osmeh, ali ne pomaže.
Ona i dalje bulji.
Skoro da mi je pao kamen sa srca kada sam ušla u Džonovu
kancelariju. Kažem skoro. Ipak je ovo razgovor za posao.
I to ne bilo koji razgovor.
„Sedite“, reče on, istim onim glasom iz testisa.
Sedam.
Džon Sempson seda preko puta.
Gučifcirana verzija moći i jebozovnosti.
„Fejt...Višart“, kaže lagano listajući moju molbu.
„Da“, kažem uverena da sam bar ime pogodila.
Nastavlja da gleda moju molbu i smeška se. Ovo je drugačiji
osmeh od onoga u lifu. Pomalo podsmešljiv, praćen podiza-
njem desne obrve.
„Moram reći, odmah na početku, da sam veoma impresio-
niran vašom biografjom. Sve vaše kvalifkacije, iskustvo i pre-
poruke apsolutno su izvanredne.“
Lepo zvuči. Ovo su reči koje sanjate da će vam reći kad odete
na razgovor za posao. Pa, zašto sam onda nervozna?
„Oh“, kažem vrpoljeći se na stolici. „Hvala.“
„Da“, nastavlja. „Barem na papiru, svakako izgledate kao
stvoreni za ovaj posao.“
Vraća molbu na sto, stavlja ruke iza glave, široko razmaknu-
tih laktova. Tu nešto počinje da se dešava sa njegovim očima.
Skupljaju se u oštar pogled. Da ovo nije razgovor za posao,
moglo bi se reći da su seksi. Ali ovo jeste razgovor za posao.
Ovaj pogled izgleda zastrašujuće.0
Šminkerka 1
ČeTvrTO POGlavlJe
Moram nešto da vam priznam.
Reč je o mom poslu. Mom stvarnom poslu, ne ovom za koji
sam došla na razgovor. Ja sam šminkerka. Honorarno radim
na kozmetičkom odeljenju u robnoj kući Blejks za platu čija je
protivvrednost otprilike tri kikirikija na čas.
Možda je to dovoljno da se plati kirija za najjefiniji stan u
severnom delu Lidsa, ali taj posao je sranje.
Takvo sranje, zapravo, da uopšte i nije posao, barem po mi-
šljenju moje majke.
Moja majka misli da radim za vrhunsku kompaniju za odno-
se s javnošću, koja se, kao i Blejks, nalazi u centru Lidsa. Posao
je stalan, plata je dovoljna za količinu kikirikija koja može da
podmiri godišnje potrebe čitave populacije majmuna, a mo-
gućnosti za napredovanje su uzbudljive. Ona misli da poslednje
tri godine radim kao samostalni referent. Da budem sasvim is-
krena, nisam htela da je lažem. Još dok sam studirala, radila
sam u kompaniji za odnose s javnošću u Lidsu, da bih obezbe-
dila posao koji su mi i ponudili kad sam diplomirala. Međutim,
kad su saznali da sam diplomirala kao treća u klasi, ponudu su
povukli. Problem je što to nikada nisam saopštila svojoj majci
– zapravo, nikad joj nisam rekla da sam treća u klasi.
I tako, svaki put kad s njom razgovaram telefonom, moram
da izmišljam neku priču koja se tobož dogodila u kancelariji
ili šta mi je neki izmišljeni kolega rekao na izmišljenoj pauzi
za kafu.
I sve mi je teže i teže da joj kažem istinu. Sve je teže reći da
sam šminkerka i da honorarno radim na kozmetičkom odelje-
nju u robnoj kući.
Jer, moja majka je želela da budem uspešna, da imam kari-
jeru, da se ponosi mnome, kao mojim bratom Markom. Jer, mi
smo sve što ima, sve o čemu razmišlja otkako je otac umro a
sestra otišla u Australiju.
Pre tri godine sam bila spremna da uradim ili kažem bilo šta
što bi je usrećilo. Do đavola, koga ja foliram? I danas bih isto
uradila. Mada je sada u stanju da sedi čitavih pet minuta a da
se ne zaplače zbog oca.
Dakle, ako želi da imam karijeru i da budem druga u klasi i
sve ostalo, onda ću joj i reći da je sve to tako. Zašto bih dozvolila
da istina stoji na putu njenoj sreći?
A ako nikad ne budem mogla da kažem istinu, onda ću mo-
rati laži da pretvorim u istinu.
Šminkerka 
PeTO POGlavlJe
„Želeo bih nešto da vas pitam....“, reče Džon Sempson.
Pa naravno da bi želeo. Mislim, ovo je razgovor za posao, a
suština takvih razgovora podrazumeva i postavljanje pitanja,
pa sam spremna. U stvari, ovog trenutka može da me pita šta
hoće i sve bih uradila.
Skakutala na jednoj nozi.
Pevala uspavanku.
Plesala u njegovom krilu.
„Zašto mi? Zašto KK?“
O, dobro, ovo je lako. „Pa, vi ste najbolja agencija. Od onoga
što sam, ovaj, videla. I čula. I najveći ste van Londona...“
Naslonjen u fotelji čekao je da nastavim.
„...i zaista mi se dopada ono što radite. Kampanja koju ste
uradili za Kits kozmetiku zaista je sjajna, znate, kavezi i sve
ostalo...“
Ovde sam na nesigurnom terenu.
Mislim, ja radim za Kits kozmetiku. Dobro, u najnižem rangu.
Ja sam jedna od njihovih šminkerki, ali njihov novi ten nisam
probala sve do jutros.
I svoj posao dobro radim. Naravno. Mislim, razmislite o
tome. Šta je svrha šminke? Zamagljivanje vaše suštine. Prikri-
vanje. Sakrivanje. Spoljni sjaj.
Samo što ja zapravo u molbi nisam navela svoj trenutni po-
sao. Jer honorarni posao na štandu za šminku u robnoj kući nije
baš dobra preporuka za pravljenje karijere PR-a.
Ali nešto sam morala da kažem, a kampanje za Kits sam se, iz
očiglednih razloga, najpre setila. U svakom slučaju, to je stvar-
no bila sjajna kampanja. Možda se sećate. Tada je Kits prvi put
upotrebio slogan „Testirano na ljudima“ uz stalna uveravanja
kako nijedan njihov proizvod nije isprobavan na životinjama.
U svakom slučaju, Kolridž je uradio prezentaciju i foto-sešn na
kome je gomila golih manekenki pozirala u kavezima nasred
Trga Lester dok su „naučnici“ na njima izvodili testove. Foto-
grafje su objavljene u svim novinama, a na kraju Vesti u deset
posle ozbiljnih vesti o ratovima išao je i taj prilog. Znate, ono,
kad se trude da završe dnevnik vedro kako ne bismo imali
noćne more.
Džon Sempson je ćutao. Uporno me je gledao kao da će
mu drhtaj moje usne otkriti moju pravu ličnost. U glavi mi je
odzvanjalo: „Ti si na razgovoru za posao, uf, zar to nije strašno,
ti si na razgovoru za posao i cela tvoja budućnost zavisi od toga
kako se ponašaš i šta govoriš. Čitav život ti zavisi od narednih
deset minuta...“
Mrzim glas u glavi.
Nikad nije na mojoj strani.