Zauvek

Ovo je pisala Dzudi Blum,ne  znam bas o cemu se radi al ewo wam deo pa wi prokljuwite
1

Sibil Dejvison je genije, i kresnula se s najmanje šestoricom tipova. To mi je lièno rekla, kada je poslednji put bila kod svoje roðake Erike, koja mi je super prijateljica. Erika kaže da je to zbog Sibilinog problema s gojaznošæu i potrebe da se oseæa voljenom – to s kresanjem. Koeficijent inteligencije genija je samo sreæa, ili geni, ili veæ nešto. Nisam baš sigurna da su ta objašnjenja potpuno taèna, ali Erika obièno veoma dobro proceni èoveka.
Ne poznajem Sibil baš dobro, pošto ona živi u Samitu, a mi u Vestfildu. Erika i ja smo iz dva razloga odluèile, u poslednjem trenutku, da odemo za Novu godinu kod nje – najpre jer nas je tada pozvala, a i nismo ni imale nešto pametnije u planu.
Ispostavilo se da je to bila sedeljka. Bilo nas je možda dvadesetak. Sedeli smo na podu oko niskog stoèiæa u Sibilinoj dnevnoj sobi. Na stolu je bilo nekoliko posuda vrelog rastopljenog švajcarskog sira i korpice s kockicama hleba. Svi smo imali dugu dvokraku viljušku kojom se hleb nabada, a onda se umoèi u sir. Bilo je prilièno ukusno. Smazala sam otprilike dva zalogaja kad mi neki tip reèe: „Ostalo ti je malo na bradi.“
Bio je pored Erike, i nekako se nagnuo preko nje. „Hoæeš da obrišem?“ I pruža mi maramicu.
Nisam mogla da ocenim da li me zeza, ili šta veæ. Kažem mu: „Mogu sama da obrišem bradu“, i pokušam da progutam hleb.
„Ja sam Majkl Vagner“, reèe mi on.
„Pa?“ – odgovorih, a Erika me znaèajno pogleda.
Predstavila se Majklu, a onda me potapšala po glavi i rekla: „Ovaj idiot je moja prijateljica Ketrin. Ne obraæaj pažnju na nju... pomalo je neobièna.“
„Primetio sam“, reèe Majkl. Nosi naoèare, ima gomilu riðeplave kose i mali mladež na levom obrazu. Spopade me neki ludi poriv da ga dodirnem.
Skrenula sam pogled i nastavila da bockam hleb. Tip pored mene reèe: „Ja sam Fred. Živim odmah do Sibil. Brucoš sam na Dartmutu.“ Nažalost, bio je i odvratan.
Posle nekog vremena potpuno sam ga iskljuèila, ali on toga nije bio svestan, pa je nastavio da blebeæe. Daleko me je više zanimalo šta je Majkl prièao Eriki. Pitala sam se gde li ide u školu i nadala se da je to negde blizu, Ratgers, na primer. Erika mu je rekla da smo iz Vestfilda, da smo maturanti, i da æemo prespavati kod Sibil. A onda joj je Majkl predstavio neku devojku po imenu Elizabet, i ja sam se okrenula taman na vreme da vidim kako grli bledu tamnokosu curu pored sebe. Ipak sam se pretvarala da me zanima Odvratni Fred.
Sibil je u ponoæ upalila i ugasila svetla, i Fred mi je poželeo sreænu Novu godinu, a onda pokušao da mi nagura jezik u usta. Ja sam èvrsto stisnula usne. Dok me je ljubio, posmatrala sam kako Majkl ljubi Elizabet. Bio je mnogo viši no što sam isprva mislila, i mršav, ali ne žgoljav.
Nakon žurke pomogle smo Sibil i njenim roditeljima da rašèiste lom i negde oko tri ujutru odvukle smo se na spavanje. Sibil se zanesvestila èim je spustila glavu na jastuk, ali Erika i ja nismo mogle da zaspimo. Možda zato što smo bile u vreæama za spavanje na podu, a možda zato što se Sibil odvaljivala od hrkanja.
Erika šapnu: „Majkl je sladak deèko... šta ti misliš?“
„Previsok je za tebe“, rekoh joj. „Bila bi mu do pupka.“
„To bi mu se možda i svidelo.“
„Oh, Erika!“
Ona nasloni glavu na lakat i reèe: „Sviða ti se, zar ne?“
„Ne budi šašava... nismo ni dve reèi prozborili.“ Okrenula sam se ka zidu.
„Da... ali ipak ti se sviða.“
„Ma, spavaj više!“
„Pitao me je za tvoj broj telefona i kako se prezivaš.“
Okrenula sam se nazad. „Stvarno?“
„Aha... ali valjda te to ne zanima.“ Uvukla se u svoju vreæu za spavanje.
Šutnula sam je u šali, a onda smo se obe nasmejale i zaspale.


Erika i ja smo prijateljice od osmog razreda. Dobro se slažemo, jer je ona otvorena i opuštena, a ja nisam. Kaže da mora biti takva da bi kompenzovala to što je niska. Visoka je jedva metar i po – pa se nisam šalila kada sam rekla da bi Majklu bila do pupka. Èitava porodica joj je tako siæušna. Tako joj je pradeda dobio prezime. Došao je iz Rusije a da nije znao ni reè engleskog. Kada su ga, pošto se iskrcao, pitali kako se zove, nije razumeo. Umesto da ga samo nazovu Koen ili Goldberg, kako su imigracioni službenici èesto radili s jevrejskim izbeglicama, taj èovek ga je odmerio i zapisao g. Smol. Erika se kune da æe, ako se ikada bude udala, to biti za nekog tako ogromnog da æe im deca, ako ih budu imali, bar imati prilike da porastu do neke normalne velièine.
Mada, to što su bili mali nikome u njenoj familiji nije naškodilo. Njena majka je Džulijet Smol, filmski kritièar. Njeni prikazi se objavljuju u tri velika èasopisa. Zahvaljujuæi njoj Erika je sigurna da æe se upisati na Redklif, iako joj ocene nisu toliko jake. Meni je prosek 92, pa me je skoro šlog strefio kada sam videla rezultate prijave. Bili su ispod proseka. Erika je prošla znatno bolje. Ja se stalno bojim da æu se nad zaista bitnim stvarima raspasti, a to se njoj nikad ne dešava. I po tome se razlikujemo.


Sutradan u podne zazvonio je telefon. To me je probudilo. Sibil je skoèila i potrèala da digne slušalicu. Kad se vratila, rekla je: „Zvao je Majkl Vagner. Doæi æe da uzme svoje ploèe.“ Zevnula je i sruèila se nazad u krevet. Erika je i dalje bila u komi.
Upitah Sibil: „Je l’ se on zabavlja s onom devojkom, Elizabet?“
„Ne, koliko ja znam... zašto, da nisi zainteresovana?“
„Ne... samo radoznala.“
„...pošto bih mogla da mu dam mig, ako hoæeš...“
„Ne... nemoj.“
„Znam ga od obdaništa.“
„Ide s tobom u razred?“
„U odeljenje.“
„Oh... Mislila sam da je stariji.“
„Isto godište kao mi.“
„Oh...“ Delovao je starije. „Pa... mogla bih da se obuèem, kad sam veæ budna“, rekoh, pošavši ka kupatilu.
Kad se oglasilo zvono na vratima, Sibil i ja smo bile u kuhinji. Ja sam vadila grožðice iz peciva i slagala ih na kraj tanjira. Sibil se naslonila na frižider i kusala voæni jogurt s jagodama pravo iz tetrapaka.
Otvorila je vrata i povela Majkla u kuhinju. „Seæaš se Ketrin, zar ne?“ – pitala ga je.
„Svakako... zdravo...“ – rekao je Majkl.
„Oh... zdravo“, uzvratila sam.
„Ploèe su ti još dole“, rekla mu je Sibil. „Idem da ih donesem.“
„U redu je“, odvrati Majkl. „Ja æu ih pokupiti.“
Nekoliko trenutaka kasnije doviknu: „Ko je K.D.?“
„Ja“, odgovorih. „Neki albumi su moji.“ Sišla sam dole i poèela da prebiram po gomili. „Da li su tvoji obeleženi?“
„Ne.“
Slagala sam one sa oznakom K.D., kad on reèe: „Vidi...“ – i uhvati me za ruku. „Svratio sam jer sam hteo da te ponovo vidim.“
„Oh, pa...“ Videla sam svoj odraz u njegovim naoèarima.
„Zar æeš samo to reæi?“
„A šta bi trebalo da kažem?“
„Zar ja moram da pišem scenario?“
„Dobro... Drago mi je što si svratio.“
On se nasmeši. „To je veæ bolje. Šta kažeš da se provozamo? Parkirao sam ispred.“
„Tata æe u tri doæi po mene. Moram da se vratim do tada.“
„Nema problema.“ I dalje me je držao za ruku.



2



Svi kažu da je Erika pronicljiva. Valjda je tako skapirala da sam zagrejana za Majkla pre no što sam to ikome priznala, pa i sebi. Taèno je da ponekad preteram sa sarkazmom, ali samo kada me neki tip zanima. Inaèe sam prijatna kako se samo poželeti može. Erika kaže kako to znaèi da sam nesigurna u sebe. Možda je u pravu – ne znam.
Nekoliko minuta pošto smo krenuli s prilaza Sibilinoj kuæi, prošli smo pored bolnice. Rekla sam Majklu da tamo radim svakog èetvrtka posle škole. „Ja sam volonter“, rekoh, „a tamo sam i roðena.“
„Hej... i ja“, kaza on.
„Kog meseca? Možda smo zajedno bili u porodilištu.“
„Maj“, reèe.
„Oh... Ja sam roðena u aprilu.“ Krišom ga pogledah. Imao je lep profil, ali videla sam da je više puta lomio nos. Njegova kosa me je podseæala na Erikinog zlatnog retrivera Reksa. Bila je potpuno iste boje.
Majkl je vozio nizbrdo u rezervat Vaèung. „Nekada sam ovuda jurio“, reèe.
Zamislila sam ga na hondi XL 70.
„Imao sam miljenicu... sve dok me nije zbacila, pa sam slomio ruku.“
„Oh... konj!“ – nasmejah se.
Okrznuo me je pogledom.
„Mislila sam da prièaš o motoru“, rekoh. „Ja nikada nisam jahala.“
„To sam skapirao... nisi konjski tip.“
Je l’ to dobro ili loše? „Otkud znaš?“ – upitah.
„Jednostavno znam.“
„A šta još znaš?“
„Kasnije æu ti pokazati.“ Nasmeši mi se, a ja mu uzvratih osmeh. „Lepe su ti jamice na obrazima“, reèe mi.
„Hvala... imaju ih svi u mojoj porodici.“
Parkirao je, pa smo izašli. Bilo je hladno i vetrovito, ali sunce je sijalo. Prošetali smo se do jezera. Bilo je delimièno zaleðeno. Majkl pokupi šaku oblutaka i baci ih preko vode. „Šta æeš sledeæe godine?“
„Idem na fakultet.“
„Gde?“
„Još ne znam“, odvratih. „Prijavila sam se na Pen Stejt, Mièigen i Denver. Videæu gde æe me primiti. A ti?“
„Ja æu na Univerzitet u Vermontu. Nadam se. Ili tamo, ili Midlberi.“
Majkl me uhvati za ruku i skide muf, pa ga strpa u džep. Držeæi se za ruke, poèesmo da se šetamo oko jezera.
„Voleo bih da padne sneg“, reèe stisnuvši mi prste.
„I ja.“
„Skijaš?“
„Ne... samo volim sneg.“
„Ja volim da skijam.“
„Znam da skijam na vodi“, rekoh mu.
„To je nešto drugo.“
„Jesi li ti dobar... u skijanju, mislim?“
„Moglo bi se reæi. Verovatno bih mogao da te poduèavam.“
„Skijanju?“
„Aha.“
„To bi bilo lepo.“
Hodali smo sve do muzeja i pogledali šta ima unutra, a onda je Majkl pogledao na sat i rekao: „Trebalo bi da krenemo.“
„Veæ?“
„Prošlo je dva.“
Zubi su mi cvokotali i znala sam da sam pocrvenela od vetra. Ali nije mi smetalo. Moj otac kaže da tako dobro izgledam – vrlo zdravo.
Kada smo se vratili do auta, poèela sam da trljam šake ne bih li ih zagrejala, dok je Majkl palio auto. Isprva nije hteo da startuje. Kad ga je naposletku upalio, nagazio je gas. „Bolje da ga najpre malo zagrejem“, reèe.
„Dobro.“
Pogledao me je pravo u lice. „Mogu li da te poljubim, Ketrin?“
„Da li uvek prvo pitaš?“
„Ne... ali kad sam s tobom, ne znam šta da oèekujem.“
„Pokušaj...“ – odgovorila sam.
Skinuo je naoèare i stavio ih iznad volana.
Ja sam ovlažila usne. Majkl me je netremice gledao. „Unervozio si me“, rekla sam mu. „Nemoj tako da me gledaš.“
„Samo sam hteo da te pogledam svojim oèima, bez naoèara.“
„Pa, kako ti izgledam?“
„Sva si zamuæena.“
Oboje smo se nasmejali.
Napokon me je poljubio. Poljubac je bio lep, topao ali ne vlažan.


Pre no što me je pustio da izaðem ispred Sibiline kuæe, Majkl me je, zaustavivši auto, ponovo poljubio. „Neverovatno si ukusna“, kazao mi je.
To mi nijedan deèko nikada nije rekao.
Dok sam otvarala vrata, jedino èega sam mogla da se setim da mu odgovorim bilo je: „Vidimo se...“ – ali nije mi to bilo na umu.